Moj sin želi psa

Ne mogu se pohvaliti nekim velikim standardom. Ipak, imam pristojan posao, ali krpam se od prvog do prvog. Visoko obrazovanje sam stekao u rekordnom roku, govorim dva jezika, ali napredovao nikad nisam. Sebe sam tješio da je to zato što nisam član niti jedne stranke, ali da zato mogu mirno spavati.

E,pa više se ni s tim ne mogu pohvaliti. Susjeda u stanu do mene nabavila psa. U početku sam pomislio da je nekakvo manje tele kojem je hobi da laje cijelo noć. Zidovi tanki, pas glasno laje i od sna ništa. Jedva sam se probudio ujutro i onako neispavan krenuo na posao.

Skroz sanjiv, ugazio sam u prvu pseću kakicu na ulici. Mogu misliti kako su me kolege gledale kad sam uspaničeno projurio u uredski toalet i počeo spašavati cipele od ugodnog mirisa. Onda sam sjeo naručiti kavu u želji da se smirim prije nego što krenem s poslom.

Prolistam novine i vidim da se osniva nova hitna pomoć za pse, policija za pse te da se radi na tome da psima bude dozvoljen ulaze u restorane i gradski prijevoz. Pomislim, kad odrastem bit ću kućni ljubimac, kad mi u tom trenutku zazvoni mobitel. Zove me supruga. Zamislite, na ulazu u samoposlugu ugrizao ju pas. Upravo je na hitnom prijemu.

Uh,kakav dan! Nakon posla, žena i ja ručamo i šutimo. Otvaraju se vrata i moj sin izlazi iz svoje sobe, nekako sav razdragan nam iskaže svoju želju:

Mama,tata, ja želim psa!

Bile su to prve batine koje je od mene dobio moj sin.